Место сећања на скуп у порти Саборне цркве у Новом Саду

Локација: 
Порта Саборне цркве Светог Ђорђа у Новом Саду
Временски контекст: 
мај 1848. године

Порта Саборне цркве Светог Ђорђа у Новом Саду, представља локацију чија је прошлост, уосталом као и прошлост овог сакралног објекта, неодвојиви део колективне меморије Новог Сада. Ипак, један догађај који се одиграо на овом простору а који је непосредно предходио и у извесном смислу иницирао одржавање Мајске скупштине у Сремским Карловцима, сведочи о турбулентним тенденцијама и напетостима који су постојале пре одржавања скупштине, односно о изузетно бурној и политички напетој атмосфери револуционарне 1848. године.

На овој локацији су у знак простеста и из револта, због ускраћивања њихових основних људских и грађанских права произашлих из дискриминативних одлука угарског сабора и интензивног процеса мађаризације који су кулминирали дискриминаторним изјавама Лајоша Кошута о Србима на сабору у Пожуну (Братислави), окупљени грађани српске националне припадности спали црквене матичне књиге написане на мађарском језику. Односно, након што су им саопштени званични ставови водећих мађарских политичких естаблишмената предвођених Лајошом Кошутом који су изнесени делегацији новосадских грађана коју је на челу са Ђорђем Стратимиовићем узела учешћа на сабору у Пожуну неколико дана раније када је Лајош Кошут одбацујући захтеве Срба у којима су тражили равноправно признавање писма и језика, изјавио да “у Мађарској постоји само једна нација” да уколико дође до спора са Србима, он ће га “решити мачем”, разјарена маса окупљених грађана спалила је црквене матичне књиге написане на мађарском језику. Након тога се организовала и кренула у Сремске Карловце, где је захтевала организовање скупштине.

Након што је у склопу мађарских револуционарних активности угарски сабор донео одлуке којом се директно појачао ионако већ изражен и интензиван процес мађаризације, односи између Мађара и осталих немађарских а посебно словенских народа на простору Угарске су се додатно и драстично погоршали, будући да су сви словенски, али и остали немађарски народи (са изузетком Немаца), од водећих мађарских политичара и представника политички активне мађарске интилигенције, третирани као грађани другог реда и да су им на институционалном нивоу ограничавана основна људска и грађанска права. У склопу читавог низа догађаја који су се огромном брзином низали један за другим, сабор Угарске (већином састављен од етничких Мађара), донео је одлуку према којој је мађарски језик озваничен као службени на простору читаве Угарске, што је у практичном смислу подразумевало да се апсолутно сви административни послови, укључујући чак и вођење матичних црквених књига независно од конфесионалне и националне припадности, воде искључиво на мађарском језику. Поред тога, новорођена деца, независно од њихове етничке и националне припадности, требало је да буду уписана у матичне књиге са мађарским именима (нпр. Јанош, уместо Јанко, Иштван, уместо Стеван или Стефан, итд.) Такође, у склупу интензивне мађаризације, било је и планова да се богослужења независно од верске и лингвистичке структуре верника конкретних црквених општина и локалних средина, одвијају на мађарском језику.

Данас, порта Саборне цркве у Новом Саду представља заједно са сакралним објектом кога окружује културно-историјски споменик, али такође и локацију која је изузетно битна како за колективну меморију Новог Сада, тако и за културу сећања на националном нивоу. Ипак, упркос тој чињеници, не постоји никакво обележје у форми плоче са натписом, која би посетиоце упућивала о поменутим догађајима који су се одиграли на овој локацији почетком маја 1848. године и који су у извесном смислу представљали увод у организовање Мајске Скупштине у Сремским Карловцима на којој је проглашена Српска Војводина. У том контексту, ово место сећања не садржи активну димензију и не представља локацију никаквог симболичног институционалног обележавања конкретног догађаја који се на њему одиграо без обзира што у историјском смислу, свакако завређује посебну пажњу када је реч о догађајима који су довели до проглашења Српске Војводине.

Аутор: Кристијан Обшуст

Лични утисци грађана