Места масовних страдања током Новосадске рације 1942. године

Локације: Читав простор града и његове шире околине

Временски контекст: Други светски рат (Новосадска рација, 21–23. јануар 1942. године)

Прва масовна убиства и хапшења започета су у Шајкашкој области у периоду између 4. и 19. јануара 1942. године, што је уједно означило почетак рације, односно злочина геноцидног карактера који су извршили мађарски фашисти и Хортијев режим над претежно српским и јеврејским становништвом на простору Јужне Бачке. Одлуком која је донесена на састанку политичког и војног врха оновремене власти у Будимпешти 12. јануара 1942. године, рација је проширена на нове територије, а посебно на простор Новог Сада. Као повод за проширење обима рације наведено је како су се у Нови Сад наводно склонили партизани и други „сумњиви елементи“ из Шајкашке области. Мађарске окупационе власти су масовну ликвидацију цивилног становништва тенденциозно и невешто представиле као полицијску рацију усмерену на елеминисање партизанског покрета, иако је Јануарска рација заправо представљала ратни злочин мотивисан првенствено националном мржњом. До данас није прецизно утврђен број жртава рације које су побијене на простору Новог Сада и Јужне Бачке од стране геноцидног Хортијевог режима. Процене варирају у зависности од интерпретације истраживача и тумачења одређених извора, а веома често представљају и предмет политизације и ревизије различитих појединаца, идеолошких и интересних група. Идентификација жртава још увек траје, тако да се практично број идентификованих сваке године повећава. Конфузија везана за број жртава проистиче и из грешака које су настале приликом пописа жртава у истраживањима обављеним непосредно након рата. Односно, поједина новија истраживања заправо указују да је број жртава знатно већи неко што је приказивано у појединим старијим публикацијама. Највећи број убијених су били цивили, чији су посмртни остаци бацани под лед Тисе и Дунава. Уколико се узму у обзир њене размере чак и са најмањом проценом о броју жртава, као и карактеристике почињених злочина, рација представља најмасовније страдање цивилног становништва на простору Војводине које се догодило у току Другог светског рата. Изузев великог броја жртава српске и јеврејске националности, у хортијевској Јануарској рацији, стрељан је и велики број Рома, неколико десетина Русина, Словака, Руса, антинацистички и антифашистички расположених Немаца, Мађара, Хрвата и многих других.

Након читавог низа активности у оквиру припрема логистике за спровођење рације на простору Новог Сада, 21. јануара у јутарњим часовима су се на улицама града појавили плакати црвене боје са истакнутим насловом „Објава“ на којима се налазио текст на српском и мађарском језику, чиме су грађани обавештени да је у граду започета рација. Текст се састојао од низа одредби, упутстава, наредби и правила које су сви грађани бескомпромисно морали да уважавају током обављања рације. Поред овог обавештења, на улицама Новог Сада се појавио и плакат „Наредбе команданта места“ чији је садржај био сличан и у истом тону као и у тексту објаве. Парадоксално и индикативно је то што је објава о рацији као и упутства за понашање грађана током њеног трајања објављена заправо тек након што је рација започета при чему је једна од тачака објаве представљала пропис о „забрани задржавања на улици“. Узимајући у обзир да су плакати излепљени 21. јануара у јутрањим часовима, а да је рација започета истог јутра између 7 и 8 часова, јасно је да је огромна већина грађана остала неинформисана и необавештена о начинима понашања током рације, као и о њеном почетку. Поред тога са последицама кршења одређених одредби грађани су се могли заправо упознати тек након њиховог непоштовања с обзиром да садржај објаве није концизно указивао на, испоставиће се, често фаталне последице које су произилазиле у случају и најмањег одступања од прописаних наредби. У том контексту, мађарске окупационе трупе су оне, који су прекршили одредбу о забрани задржавања на улици, чак и уколико се радило о застајању ради читања плаката на којима су се налазила упутстава за грађане о правилима понашања током трајања рације, често немилосрдно кажњавале.

Почетак рације 21. јануара је протекао углавном у масовним хапшењима и легитимисању грађана који су одвођени на специфичан вид провере у некадашњи Дом Левенте, односно Народни дом. Претпоставља се да је током трајања рације кроз овај поступак прошло око 20 000 грађана Новог Сада. Планом рације било је предвиђено да се рубни делови Новог Сада претражују и контролишу током 21. јануара, средишњи делови 22, а центар града 23. јануара. У складу са оваквим планом акције, вршена су и масовна неселективна, а често и насумична привођења, односно хапшења грађана. Прва погубљења су извршена на простору градске плаже Штранд у ноћи између 21. и 22. јануара, када је стрељано петнаест цивила. Након првих погубљења, у наредна два дана, а посебно 23. јануара уследила су масовна погубљења на већем броју локација у граду, као и у многим приватним кућама. Посмртне остатке жртава су припадници мађарских окупационих трупа превозили до Дунава и кроз рупе у леду убацивале у реку. Различите су процене око тачног броја жртава и оне прилично варирају у зависности од интерпретације конкретних аутора, комисија и истраживача. Иако су многе особе убијене током прва два дана рације, трећег дана су погубљења била толико бројна и интензивна да се практично могу означити као масакр, односно покољ. Уколико се у обзир узме број жртава и карактер догађаја, прехладни 23. јануар када се температура спустила на 25 степени испод нуле представља најтрагичнији датум у читавој прошлости Новог Сада. У Новосадској рацији су поред доминантне већине жртава које су биле српске и јеврејске националне припадности, страдали и припадници осталих словенских народа, велики број Рома, као и особе из мешовитих бракова. Такође, убијено је и неколико десетина грађана Новог Сада мађарске, немачке и хрватске националне припадности од којих су многи страдали зато што су били декларисани антифашисти или из разлога што су покушали да заштите своје суграђане који су били Јевреји и Срби. Треба напоменути да је изузев Новосађана, током Новосадске рације убијен и велики број особа које нису становале у граду, односно лица која су се у датом тренутку налазила у граду у посети код пријатеља и рођака или која су била привремено смештена у Новом Саду. Њихова идентификација је, с обзиром да нису имали трајно боравиште у Новом Саду, прилично отежана те је због те чињенице немогуће утврдити тачан број стрељаних. Највећи проблем представља идентификација жртава српске националне припадности с обзиром да су током рације практично „истребљене“ читаве уже и шире породице, при чему за поједине чланове тих породица не постоје никакви писани извори да су уопште постојали. Због тога, информације о њиховом постојању и страдању су сакупљене или су могле бити забележене искључиво на основу исказа сведока догађаја који су их познавали, односно оних који су знали да су те, сада безимене жртве, некада живеле. Међутим, због значајних пропуста у прикупљању података о броју жртава након окончања рата, као и због велике временске дистанце од овог догађаја до данас, односно изразито малог броја живих сведока који су присуствовали догађајима везаним за Новосадску рацију, велики број жртава овог злочина по свему судећи никада неће бити идентификован.

mileticeva_ulica_2.jpg

Убијање грађана Новог Сада у Милетићевој улици 23. јануара 1942. године

Грађани су убијани масовно и појединачно. Појединачна стрељања дешавала су се практично на целој територији града и најчешће су вршена од стране војничких патрола приликом претреса кућа грађана у самим кућама и становима или на улици испред објеката. Са друге стране, масовна убиства обављана су на неколико претходно изабраних локација на које су грађани довођени из различитих делова града. Избор локација масовних страдања често је зависио од етничке и конфесионалне структуре становништва у одређеном делу града, али и од близине Дунава будући да су тела жртава бацана испод леда залеђене реке. Треба посебно истаћи да су тзв. појединачна убиства претходно испланирана, односно да су постојали спискови грађана које треба ликвидирати и да одступање од спискова није постојало, односно да су практично све особе чија су се имена нашла на списку убијене. Критеријуми за одабир били су често везани за имовинско стање грађана што довољно рефлектује колико је рација заправо представљала добар начин за прикупљање приличне имовинске користи одређеним појединцима и колике су биле размере пљачке током њеног трајања. Несхватљив степен суровости, али и организованости и претходног планирања са којим су спроведена првенствено појединачна погубљења, најбоље се рефлектује у изјавама сведока догађаја које су прикупљане и објављене у записницима током каснијих истрага. Изјаве сведока догађаја такође пружају релевентну слику о прилично алкохолисаном стању у коме су се налазили многи војници и жандарми који су спроводили рацију. Уосталом, током трајања рације а посебно трећег дана, на бројним локацијама на улицама града су се налазиле импровизоване покретне мале кухиње у којима се кувао алкохол који се затим точио жандармима и војницима како би се наводно „загрејали“ будући да је температура била изузетно ниска. Изузев националне припадности која је била пресудна за стрељање многих грађана, изузетно битан аспект представљао је и њихов социјални, односно економски статус. Тако су многе имућније јеврејске и српске породице убијене искључиво због њиховог имовинског стања. Најрепрезентативнији пример у том смислу представља Милетићева улица у којој су биле концентрисане куће богатијих грађана претежно српске националности и чији је највећи део житеља трећег дана рације стрељан.

mileticeva_ulica_1.jpg

Убијање грађана Новог Сада у Милетићевој улици 23. јануара 1942. године

Догађаји који су уследили као последица одлуке донесене 19. јануара, представљају најмасовнија страдања становника у читавој прошлости Новог Сада. У том контексту, Новосадска рација представља најтрагичнији догађај у читавој историји града и као таква, са наглашеним мартирским карактером, она се у великој мери одразила на конструисање колективне меморије града. У том контексту, рација се данас перципира и обележава као кључни комеморативни догађај и представља најзначајнију референтну тачку у смислу неговања званичне (официјелне) политике културе сећања Новог Сада. Централни меморијални комплекс са спомеником „Породица“ изграђен 1971. године на обали Дунава чији део у знак сећања на страдале носи име „Кеј жртава рације“, у симболичном смислу представља кључну локацију комеморативног карактера која чини урбану целину од круцијалне важности за идентитет Новог Сада, али често и локацију манифестације различитих идеолошких, политичких и конфесионалних тенденција. Комеморативни карактер места сећања везаних за догађаје који су се одиграли у склопу рације ипак нису повезани са свим локацијама страдања већ су жртве рације симболично представљене на једној локацији кроз меморијални комплекс у улици чији одоним „Кеј жртава Рација“ такође директно упућује на меморијални и мартирски карактер овог дела градске топографије. Треба напоменути да конкретна места страдања на простору града уопште нису обележена меморијалима, са изузетком новопостављеног спомен-обележја које је пре две године постављено на простору Штранда.

Иако су војне и политичке власти фашистичке Мађарске покушале да сакрију размере и бруталност извршених злочина у Јануарској рацији, убрзо су вести о злочинима доспеле до светске јавности и изазвале оштре осуде. Иницијатива за кажњавање починиоца злочина покренута је непосредно након рације и у самој Мађарској, али је била лимитирана на деловање опозиционог посланика Ендре Бајчи Жилинског. Он је бескомпромисно захтевао кажњавање криваца за „новосадски покољ“ (како га је сам назвао) и до краја свог живота 1944. године, када је и сам страдао као жртва фашизма, настојао је да се сазна истина о геноцидном карактеру и масовном обиму страдања у Јануарској рацији. Крајем 1943. године Мађарска влада је организовала суђење неким кривцима за рацију у нади да ће и кроз овај поступак успети да са савезничким снагама које су се све више приближавале Будимпешти закључи сепаратни мир. Међутим, целокупно суђење је заправо представљало својеврсну фарсу, будући да је оптуженима било омогућено да побегну у Немачку. Тек након окончања Другог светског рата најодговорније особе за рацију су осуђене прво у Мађарској, а затим и у Југославији, и над њима су спроведене казне. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је у свом извештају именовала 1235 особа одговорних за злочине почињене током рације. Већина њих је успела да побегне и да никада не буде санкционисана за своје злочине, док је један број одговорних за злочине ухапшен и кажњен.